Najčešća pitanja u vezi pasivne protivpožarne zaštite

Ne, jer debljina ploče i klasa otpornosti na požar nisu u linearnoj relaciji.

Da. Popuste odobravaju regionalni predstavnici prodaje.

Da. U skladu sa tehničkim odobrenjem, obuka koju vode zaposlena lica kompanije Promat je obavezna za ugradnju Promat proizvoda. Obuka je besplatna.

Detaljnije dokumente o Promat proizvodima potražite u odeljku Dokumenti na našem veb-sajtu i filtrirajte sadržaj po tipu dokumenta pomoću filtera za dokumente.

Promat obuke vode naši lokalni predstavnici ili tehnički timovi. Obratite im se na e-mail: promat.rs@etexgroup.com ili na tel. +381 21 210 10 90 i saznajte više.

Dati period otpornosti na požar zavisi prvenstveno od primene. Više informacija potražite u odgovarajućem priručniku.

Ploče nemaju otpornost na požar, a njihova debljina i tip se biraju na osnovu požarnih ispitivanja i tehničkih odobrenja. Da biste pravilno izabrali debljinu zaštite koja vam je potrebna, između ostalog su vam potrebne informacije o konstrukciji koja se štiti i zahtevanoj klasi otpornosti na požar.

Obratite se prodajnom odeljenju (e-mail: promat.rs@etexgroup.com ili tel. +381 21 210 10 90).

Obratite se tehničkom odeljenju (e-mail: promat.rs@etexgroup.com ili tel. +381 21 210 10 90) ili regionalnom predstavniku prodaje.

Pošaljite imejl na adresu: promat.rs@etexgroup.com. Možete se obratiti i regionalnom predstavniku prodaje.

Obratite se regionalnom predstavniku prodaje ili tehničkom odeljenju (e-mail: promat.rs@etexgroup.com ili tel. +381 21 210 10 90).

Pošaljite imejl na adresu promat.rs@etexgroup.com.

To zavisi od toga da li postoji harmonizovani standard za određenu upotrebu ili ne. Na primer, protivpožarne klapne imaju harmonizovani standard, tako da je CE oznaka obavezna, dok ga materijali za zaštitu od požara (kao što su malteri, ploče ili ekspandirajući protivpožarni premazi) nemaju, pa CE oznaka nije obavezna. Naravno, proizvođači mogu da odluče da dobrovoljno obeleže svoje proizvode CE oznakom, pod uslovom da postoje posebne smernice pod nazivom EAD. Evropski dokument za ocenjivanje (EAD) je dokumentacija koja sadrži metode i kriterijume prihvaćene u EOTA-i (Evropskoj organizaciji za tehničko ocenjivanje) kao primenljive za ocenjivanje performansi građevinskog proizvoda vezane za njegove osnovne karakteristike. EAD se razvija u svim slučajevima gde ocenjivanje građevinskog proizvoda nije ili nije u potpunosti pokriveno harmonizovanom tehničkom specifikacijom.

Dobijena CE oznaka naziva se ETA (Evropska tehnička ocena: dokumentovana ocena performansi građevinskog proizvoda vezana za njegove osnovne karakteristike).

Sistemi pasivne zaštite od požara ugrađuju se u nosive konstrukcije kako bi se obezbedila stabilnost i u zidove, okna i podove da bi se zgrada podelila na prostore upravljivih rizika, takozvane „požarne sektore”. Takvu zaštitu obezbeđuju materijali od kojih je zgrada izgrađena ili se zgradi dodaju materijali za zaštitu (kao što su ekspandirajući protivpožarni premazi, malteri ili ploče) kako bi se poboljšala njena otpornost na požar.

Požar je jedna od najvećih razornih sila i sama količina štete i straha koju može da stvori je neverovatna. Glavne posledice požara su:

Smrt - ovo je veoma realan rizik. Požar i njegove posledice, kao što su otrovni gasovi i dim, krajnje su opasni za čoveka. Svake godine više od 3.000 ljudi u SAD i oko 4000* u Evropi strada od požara!

Povreda - oko 10% svih ličnih povreda prijavljenih svake godine izazvano je požarom. U Evropi se svaki dan hospitalizuje 190 ljudi sa ozbiljnim povredama od požara*. Oštećenje zgrade - može biti veoma značajno, posebno ako građevinski materijali imaju slabu otpornost na požar i ako je ugrađena zaštita od požara mala ili je nema. U Evropi godišnje u troškovima požara izgori 126 milijardi €, odnosno 1% evropskog BDP-a*. U SAD-u je situacija još gora, što rezultira štetama i gubicima od $329 milijardi**, odnosno 2,1 posto američkog bruto domaćeg proizvoda!

Gubitak poslovanja i radnih mesta - procenjuje se da oko 40% kompanija ne pokrene ponovo poslovanje posle značajnog požara. Mnoge male kompanije često ne mogu da priušte vreme i troškove ponovnog uspostavljanja svojih aktivnosti.

Šteta po životnu sredinu - požar i/ili gašenje požara – voda za gašenje požara, proizvodi sagorevanja mogu da kontaminiraju značajne površine oko mesta požara.

*FSEU 2020. godina i NFPA 2017. godina

Generalno lokalni građevinski propisi, zasnovani na određenim parametrima koji mogu biti požarno opterećenje (količina zapaljivih materijala), dimenzije zgrade (uglavnom visina ili veličina požarnih sektora), popunjenost i/ili svrha zgrade (bolnice, škole, kancelarije, itd.).

Marketinške informacije proizvođača možda nisu dovoljne za odabir pravog materijala i, u svakom slučaju, nisu dovoljne za dokazivanje usaglašenost sa propisima o zaštiti od požara. Potreban je važeći izveštaj o požarnom ispitivanju ili izveštaj o ocenjivanju, koji je izdala akreditovana laboratorija za požarna ispitivanja prema lokalnim zahtevima. Najpopularniji standardi za ispitivanje požara i klasifikaciju su: EN 13501-x u Evropi, BS 476 ili ASTM/UL u SAD-u. U Evropi, za proizvode pokrivene harmonizovanim standardom, uz CE oznaku za određenu namenu, takođe je potrebna deklaracija o performansama (DoP).

U nekim državama, potrebna su posebna odobrenja trećih strana.

Aktivna zaštita od požara je jedna od strategija zaštite od požara u kojoj se požari otkrivaju, kontrolišu ili suzbijaju kretanjem ili delovanjem. Ove mere pokušavaju da eliminišu požare i opasnosti od požara kako se one pojave, umesto da imaju za cilj da ih obuzdaju kao što je slučaj sa merama pasivne zaštite od požara. Sprinkler sistemi ili aparati za gašenje požara su aktivne metode zaštite od požara.

CE oznaka je administrativna oznaka koja pokazuje usaglašenost sa standardima za zaštitu zdravlja, bezbednosti i zaštitu životne sredine za proizvode koji se prodaju unutar Evropske ekonomske oblasti (nije indikator kvaliteta ili sertifikacioni znak).

Drugim rečima, CE oznaka je deklaracija proizvođača da proizvod zadovoljava određene EU standarde.

Otpornost na požar komponente ili sistema, kao što je npr. čelični stub, zid ili pod, jeste njegova sposobnost da se odupre uticajima požara tokom određenog vremenskog perioda. To vreme se obično meri podvrgavanjem komponente ili sistema standardnom požarnom ispitivanju ili se određuje proračunom prema određenim propisima kada je to dozvoljeno.

Pasivna zaštita od požara je najvažniji element odbrane u sprečavanju širenja požara i smatra se vitalnom komponentom bilo koje strategije zaštite od požara.

Pasivna zaštita od požara može i uspeva da spasi živote i imovinu. Njen cilj je da zadrži vatru, vrele gasove i dim unutar požarnog sektora zgrade, omogućujući bezbednu evakuaciju iz objekta i umanjujući finansijski uticaj usled štete na zgradama i njihovim sadržajima.

Mnogi građevinski materijali, kao što su konstrukcije od opeke, betona ili drvene građe, imaju određenu prirodnu otpornost na požar i kao takvi čine ugrađenu zaštitu od požara. Ta prirodna otpornost na požar može se poboljšati upotrebom zaštitnih materijala (kao što su ekspandirajući protivpožarni premazi, malteri ili ploče) ili sistema (protivpožarni zidovi i plafoni, okna, itd.)

Reakcija na požar je mera za ponašanje materijala proizvoda i način na koji on doprinosi širenju požara. Ovo je važno u hotelima u kojima nameštaj, zavese, tepisi itd. moraju biti negorivi ili slabo gorivi. Materijali za pasivnu zaštitu od požara ne moraju biti negorivi, jer se njihov učinak dokazuje protivpožarnim ispitivanjem u odgovarajućem sistemu. U kompaniji Promat testiramo i reakciju na požar naših proizvoda.

Trajnost: „sposobnost za dugotrajne performanse” koja se u tehničkom jeziku definiše kao „period tokom kojeg materijal, proizvod ili sistem održavaju predviđeni nivo performansi, pod određenim uslovima”

Trajnost podrazumeva sposobnost zgrade ili proizvoda/sistema da vrše svoju funkciju tokom određenog vremenskog perioda, u određenim uslovima. Svi građevinski proizvodi imaju ograničenu trajnost.

U definiciji trajnosti implicitna je pretpostavka da će se vršiti redovno održavanje i da neće biti neuobičajenih događaja kao što je veliki zemljotres. Održavanje podrazumeva ukupan set aktivnosti koje se sprovode za vreme očekivanog veka trajanja da bi se zgrada ili njeni delovi zadržali u stanju u kojem ona može da ispuni svoju predviđenu funkciju. Trajnost proizvoda za zaštitu od požara može se oceniti prema određenim standardima, za određene uslove životne sredine i za određene predviđene upotrebe.

Usporivači gorenja sprečavaju širenje plamena po površini i/ili ograničavaju doprinos zapaljivog materijala razvoju požara.

Usporivač gorenja nema direktan uticaj na otpornost na požar, već samo na reakciju na požar.

U Evropi i u nekoliko drugih država širom sveta, otpornost na požar izražava se klasifikacijom prema specifičnim kriterijumima. Klasifikaciju otpornosti na požar obično prati broj koji predstavlja ograničenje u minutima, npr. 30, 60, 90 120 ili 180, koji pokazuje vreme tokom kojeg su ispunjeni kriterijumi performansi pri standardizovanom požarnom ispitivanju. Najčešće korišćene klasifikacije su:

R – funkcija nosivosti Sposobnost noseće konstrukcije da održi svoju zahtevanu mehaničku otpornost u slučaju požara.

E – Integritet Pruža zaštitu od vatre i dima ali ne smanjuje prenos opasnog toplotog zračenja u slučaju požara (zadovoljen je samo integritet)

I – Izolativnost Sposobnost razdvajajućeg elementa konstrukcije zgrade da kada je izložen požaru na jednoj strani spreči priraštaj temperature na neizloženoj strani iznad dopuštenih specifikovanih nivoa

W – Zračenje Sposobnost elementa konstrukcije da izdrži izloženost požaru samo na jednoj strani, kako bi se smanjila verovatnoća prenosa požara kao rezultata značajnog toplotnog zračenja bilo kroz element ili sa njegove neizložene površine na susedne materijale

Kriterijumi se mogu kombinovati za određenu komponentu ili sistem:

EI Nenosivi element koji pruža zaštitu od vatre, vrelih gasova, dima i toplotog zračenja tokom određenog vremenskog perioda

REI Nosivi element koji pruža mehaničku otpornost i zaštitu od vatre, vrelih gasova, dima i toplotnog zračenja tokom određenog vremenskog perioda

EW Nenosivi element koji pruža performansu integriteta (zaštita od vatre, vrelih gasova i dima) smanjujući istovremeno prenos opasnog toplotnog zračenja.

U ostalim regionima, klasifikacija može biti drugačija, ali opšti koncepti su isti ili veoma slični za sve standarde za požarna ispitivanja i klasifikaciju.

Zakonske propise za podelu na požarne sektore možete da dobijete od lokalnih organa ili, u nekim državama, od vatrogasne brigade. To je najbolji način da budete sigurni da imate najnovije informacije.

Kada to zahtevaju lokalni propisi, ili izvan toga, ako želite da posebno sačuvate ili zaštitite određena područja zgrade.

Smernice obično možete dobiti od specijalizovanih kancelarija, požarnih eksperata i u nekim državama od lokane vatrogasne brigade.

Lokalni eksperti kompanije Promat vam takođe mogu pomoći. Ne ustručavajte se da zatražite savet lokalnog tehničkog prodajnog tima.

• Projektant ne razume u potpunosti lokalne propise ili klasifikaciju i/ili rezultate ispitivanja sistema.
• Projektant propušta da uzme u obzir neke slabe tačke, npr. prodore, spojeve, električnu opremu unutar elementa požarnog sektora, dimenzije veće od maksimalno dozvoljenih za određeni element požarnog sektora, uslove životne sredine, itd.
• Projektant nije svestan ili potcenjuje ograničenje primenljivosti ili polje primene izabranog rešenja.
• Projektant nema holistički pristup i propušta da uzme u obzir konačno okruženje: uslove upotrebe (na primer deca koja oštećuju zidove u školi, ili neophodnost čestog čišćenja u bolnici, itd.), vlažnost, mehaničku otpornost, akustične performanse, itd. Pogledajte više o načinu projektovanja požarnih sektora.

• Nedostatak primene procedura napisanih u klasifikacionim/ispitnim izveštajima ili ignorisanje uputstava dobavljača.
• Propusti u obezbeđivanju slabih tačaka: prodora kablova, uglova, vrata, spojeva, revizionih otvora, itd.
• Korišćenje pogrešnih materijala i/ili dimenzija („koristiti odgovarajuće ploče ili zaštitne materijale sa ispravnim priborom”)

Važan je ne samo proizvod, već i svi za njega vezani pribori (kao što je potkonstrukcija koja ide uz ploče). Promat nudi širok spektar rešenja za baš svaku primenu.

Da zadrži vatru, vreli dim i gasove tamo gde se nalaze stvarajući granice koje će da zaustave njihovo širenje, ostavljajući dovoljno vremena da se prisutna lica bezbedno evakuišu. Takođe je cilj da se da vremena vatrogasnoj brigadi da uđe u zgradu, proveri da li su sva prisutna lica zaista napustila zgradu ili da pomogne onima koji ne mogu sami da izađu, a zatim da gasi požar pre nego što se proširi na druge požarne sektore.

Podela zgrade na požarne sektore takođe znači da će šteta od požara i dima biti ograničena na požarni sektor u kome je došlo do početnog požara, dok će ostatak zgrade, kao i imovina koju ona sadrži, ostati bezbedni.

Požarni sektor je definisani prostor u zgradi koji ograničava širenje vatre i dima. Veličina i broj požarnih sektora se definišu u svim nacionalnim građevinskim propisima – zavisno od površine sprata ili zapremine zgrade i količine gorivih materijala na svakom nivou. Građevinski propisi se razlikuju od države do države. Požarni sektori su uvek ograničeni vertikalnim elementima (protivpožarnim zidovima) i horizontalnim elementima (protivpožarnim podovima/plafonima). Kako se u takvim sektorima zahtevaju sve vrste instalacija, prave se određeni otvori koji zatim moraju da se ponovo zaštitite. Očigledan i uvek vidljiv sistem zaštite otvora su protivpožarna vrata. Međutim, tamo gde sve druge instalacije poput kablova, cevi, kanala, itd. prolaze kroz konstrukciju, mora se ponovo osigurati zaptivenost požarnog sektora ugradnjom odgovarajućih zaptivki za prodore.

Elementi požarnog sektora mogu se podeliti u dve glavne grupe:

• Vertikalne pregrade - Nenosivi pregradni zidovi često su zidovi od opeke ili betona ili sendvič pregrade i okna. U nekim slučajevima, postojeći zidovi treba da se nadograde da bi dostigli klasu otpornosti na požar koja se traži lokalnim propisom ili od strane projektanta. Čak i nosivim zidovima, kao što su betonski zidovi, mogla bi biti potrebna nadogradnja da bi se povećala njihova otpornost na požar.
• Horizontalna podela na požarne sektore - Prirodna horizontalna požarna sektorizacija je sam pod. Ako pod sam po sebi ne ispunjava kriterijume otpornosti na požar, onda je potrebna pasivna zaštita od požara. Najčešći sistemi horizontalne požarne sektorizacije su:
• Nezavisni plafoni (plafonska membrana) – generalno klasifikovani kao „EI”
• Spušteni plafoni, koji daju doprinos otpornosti na požar nosivih elemenata (zaštitni sistemi) – generalno se klasifikuju kao R zaštićena konstrukcija.
• Plafon kao komponenta protivpožarne krovne konstrukcije, sa ili bez šupljina – generalno klasifikovan kao REI (u tom slučaju klasifikacija je za ceo sistem: međuspratna ploča + plafon, a ne samo za plafon).

Protivpožarni elementi požarnih sektora moraju da ispune jedan ili više kriterijuma za sprečavanje širenja požara navedenih u nastavku:

• E: Integritet – sposobnost zaustavljanja prolaza plamena, vrelih gasova i dima.
• I: Izolativnost – sposobnost ograničavanja porasta temperature na hladnoj strani. U većini slučajeva, temperatura na neizloženoj površini ne sme da poraste više od 140°C u proseku, odnosno 180°C u bilo kojoj tački, u odnosu na početnu temperaturu.
• R: Funkcija nosivosti – sposobnost konstrukcije da prihvati opterećenja ili dejstva bez urušavanja. Primenjuje se samo ako granica požarnog sektora ima i noseću funkciju. U određenim slučajevima lokalni zakoni mogu zahtevati dodatne parametre, kao što su W za zračenje ili M za mehaničko dejstvo (otpornost na udar).

Otpornost na požar se uvek izražava u minutima, obično u klasama koje su množioci perioda od 30 minuta. Na primer, nosivi protivpožarni pod, koji može da zadrži vatru tokom najmanje 90 minuta klasifikovaće se kao „REI 90”, a sendvič (nenosivi) pregradni zid koji sprečava plamen i drži temperature niskim najmanje 60 minuta klasifikovaće se kao „EI 60”.

Da bi se ekspandirajući premaz PROMAPAINT®-SC4 koristio na otvorenom, potreban je odgovarajući završni premaz.

Iako je prvobitni cilj da se izbegne rušenje ili ozbiljno oštećenje konstrukcije tokom čitavog požarnog incidenta, nacionalni građevinski propisi definišu otpornost konstrukcija na požar u vremenskim klasama, npr. 60, 90, 120, 180 ili 240 minuta. U evropskim standardima, otpornost na požar nosećih konstrukcija definiše se slovom R. Na primer, R120 znači da se određeni noseći element neće deformisati do mere da bi ugrozio stabilnost konstrukcije tokom najmanje 120 minuta izloženosti standardnom požaru.

Iako je verovatnoća da bi požar zaista besneo (na primer) 120 ili čak 240 minuta na istoj lokaciji u normalnoj zgradi prilično mala, zahtevanje tako visokih klasa otpornosti na požar praktično znači da je verovatnoća da dođe do otkaza tokom požara vrlo mala.

Iako se nacionalni građevinski propisi razlikuju po državama, svi oni zahtevaju više klase otpornosti na požar za objekte sa većim rizikom, kao što su soliteri, bolnice, javne zgrade, itd. zbog toga što teže potencijalne posledice (kako u pogledu zaštite ljudskih života tako i u pogledu zaštite zgrade i njenog sadržaja) zahtevaju manju verovatnoću otkaza za vreme požara, tj. veću zaštitu od požara.

Otpornost konstrukcije na požar određuje se proračunskim standardima kao što su Evrokodovi EN 1992-1-2 (beton), EN 1993-1-2 (čelik), EN 1994-1-2 (kompoziti) i EN 1995-1-2 (drvo). Kad god nezaštićena konstrukcija ne ispunjava zahtevanu klasu otpornosti na požar, mora se primeniti protivpožarna zaštita. Otpornost na požar konstrukcije zaštićene od požara određuje se ispitnim metodama, kao što su serije standarda EN 13381, BS 476, ASTM E119, itd.

Trajnost sistema protivpožarne zaštite, a time i pouzdanost tokom životnog veka zgrade, zavisi od ispravnog projekta, ugradnje i od ispravnog održavanja. Prilikom projektovanja zgrade, ključno je da odabrani sistem zaštite od požara bude otporan na vremenske uslove kojima on može biti izložen. U okviru Evropskih dokumenata za ocenjivanje (EAD), glavne klase otpornosti na vremenske uslove su Z2 (unutrašnju suvi uslovi), Z1 (unutrašnji uslovi sa visokom vlažnošću), Y (poluizloženi uslovi uključujući zamrzavanje-otapanje) i X (potpuna izloženost), ispitano za virtuelni vek trajanja od 10 ili 25 godina. Naravno, stvarni vek trajanja, čak i u odsustvu redovnog održavanja, mnogo je duži (uglavnom se množi faktorom 2 ili 3, u skladu sa evropskim smernicama).

Kada se ugrađuje sistem protivpožarne zaštite, važno je da se pažljivo prate uputstva za ugradnju i da se na primer izbegava akumulacija vode. Održavanje pasivnog sistema za zaštitu od požara se uglavnom ne zahteva u unutrašnjim uslovima. Kad god je sistem pravilno projektovan i ugrađen i ne dira se tokom veka trajanja zgrade, protivpožarne performanse ostaju iste. Međutim, ako npr. radovi na renoviranju zgrade dovedu do oštećenja sistema za zaštitu od požara, potrebno ga je popraviti na odgovarajući način.

Za više informacija, obratite se Vašoj lokalnoj Promat kancelariji.

Pošto čelik postepeno gubi svoju čvrstoću tokom zagrevanja, na određenoj temperaturi preostala čvrstoća čeličnog elementa neće biti dovoljna da nosi mehanička opterećenja i element će se srušiti. To zavisi od stepena iskorišćenja, koji predstavlja odnos mehaničkih opterećenja koja deluju na element u uslovima požara i njegove čvrstoće na sobnoj temperaturi. Što je veći stepen iskorišćenja elementa, to je niža temperatura na kojoj dolazi do otkaza.

Da bi se izbegao otkaz čeličnog elementa, temperatura čelika mora ostati niža od teorijske temperature pri kojoj bi došlo do otkaza. Maksimalna dozvoljena temperatura koja je dovoljno niska da se izbegne otkaz zove se kritična temperatura čelika. Što je niža kritična temperatura čelika, to je potrebna veća debljina protivpožarnog materijala.

Kritičnu temperaturu čelika za svaki element može izračunati građevinski inženjer za kontrukcije ili se mogu koristiti bezbedne vrednosti (obično 450-620 °C) koje su zasnovane na lokalnim propisima.

Za više informacija, obratite se Vašoj lokalnoj Promat kancelariji.

Ispravno funkcionisanje sistema zaštite od požara ne zavisi samo od dostupnosti nezavisnog izveštaja o ispitivanju ili ocenjivanju, već i od ispravnog projekta gde se sistem protivpožarne zaštite upotrebljava u okviru granica koje su navedene u tom izveštaju.

Najčešće greške u projektu su:

• Potcenjivanje opterećenja koje deluje na konstrukcije, uključujući indirektna opterećenja, ili precenjivanje klase čvrstoće čelika, što dovodi do previsokih proračunatih kritičnih temperatura čelika.
• Neuzimanje u obzir uticaja lokalizovanih požara, gde temperature mogu biti vrlo visoke, iako tokom kratkog vremena.
• Neuzimanje u obzir efekta ekspolozivnog pucanja kod betonskih konstrukcija.
• Korišćenje zaštitnih proizvoda izvan njihovog polja primene.
• Nepravilno tumačenje ispitnih i klasifikacionih izveštaja za zaštitne obloge (spušteni plafoni), čija funkcionalnost zavisi od mnogih tehničkih detalja.
• Neuzimanje u obzir robusnosti (ili ranjivosti) konstrukcija koje treba zaštititi.

Pored ispravnog projekta, funkcionisanje sistema protivpožarne zaštite tokom požara jednako zavisi i od ispravne ugradnje.

Pravilna ugradnja zahteva da je konstrukcija pristupačna, da ima dovoljno prostora za postavljanje i pričvršćivanje protivpožarnog sistema i da veze različitih geometrija ne zahtevaju veoma složena protivpožarna rešenja.

Uobičajene greške su različite za različite tipove sistema. Na primer, za zaštitu pločama, korišćenje ukrućenja od pogrešnog materijala kao što je drvo ili netačan razmak ili raspored klamerica koje povezuju ploče. Za maltere i premaze ključni su uslovi nanošenja: adekvatno čišćenje površine, kompatibilnost sa osnovnim premazom i nanošenje samo kada se temperatura ambijenta, relativna vlažnost, temperatura podloge i vremena sušenja između slojeva nalaze unutar opsega koji su dati u uputstvima na nanošenje.

Obezbeđivanje da se konstrukcija zgrade ili njeni delovi ne sruše ili ne pretrpe ozbiljno konstruktivno oštećenje za vreme požara. Samo pod tim uslovima, podela na požarne sektore može da zadrži požar, ljudi mogu da se evakuišu, vatrogasna brigada može da pretraži da li ima preživelih u zgradi i eventualno da gasi požar, a uništavanje vredne imovine je ograničeno.

Zbog toga je otpornost na požar noseće konstrukcije osnovni uslov da bilo koja zgrada bude bezbedna od požara.

Faktor preseka se definiše kao odnos između površine elementa po jedinici dužine A_p i zapremine po jedinici dužine V. Izražava se jedinicom mere m^-1. Faktor preseka A_p/V se u starijoj literaturi označava sa U/A ili U/A_cs. To je drugačiji izraz za istu veličinu.

Kada je čelik izložen požaru, toplotna energija će izazvati porast temperature čelika. Brzina porasta temperature zavisi od geometrije čelika:

• Što je veća izložena spoljašnja površina čeličnog elementa, brže će toplotna energija ulaziti u čelični element
• Što je manja zapremina čelika, potrebno je manje toplotne energije za njegovo zagrevanje.

U evropskim i britanskim standardima, ova dva aspekta se kombininuju u faktor preseka, koji se izračunava deljenjem spoljašnje površine izložene požaru (u m²) sa zapreminom čelika (u m³). Jednostavan alternativni pristup koji daje isti ishod je da se podeli izloženi spoljašnji obim (u m) sa površinom poprečnog preseka elementa (u m²). U ASTM standardima se koristi sličan pristup gde se proračun zasniva na odnosu između težine po dužnoj stopi (lb) i izložene površine po obimu (in).

Faktori preseka se obično nalaze u opsegu od 50 m^-1 do 300 m^-1. Nizak faktor preseka znači relativno sporo zagrevanje, dok visok faktor preseka znači brže zagrevanje. Zbog toga, elementima sa visokim faktorom preseka obično su potrebne veće debljine protivpožarne zaštite.

Čak i kada je čelični element isti, faktor preseka može da varira u zavisnosti od nekih uslova:

• Izložena površina: za grede ispod betonske ploče, samo strane i donja ivica grede su izloženi požaru. To se zove „trostrana izloženost”. Međutim, slobodnostojeći stub izložen je sa četiri strane. Trostrana ili četvorostrana izloženost odražava se na izloženoj površini koja se koristi za proračun faktora preseka.

• Kutijasta ili konturna zaštita: za profile H oblika, spoljašnja izložena površina prati konturu H oblika. Međutim, ako se protivpožarna zaštita sastoji od pravougaone kutije postavljene oko H oblika, spoljna izložena površina se smanjuje na veličinu kutije. Za protivpožarne ekspandirajuće premaze i za maltere, oblik konture je relevantan. Kod zaštite pločama, obično se primenjuje oblik kutije. Za više informacija, obratite se Vašoj lokalnoj Promat kancelariji.

Pojam progresivnog kolapsa važan je za noseće konstrukcije. To znači da kada se jedan element sruši, on pokreće rušenje sledećeg elementa i tako dalje dok ne dođe do rušenja većih delova zgrade ili čak kompletne zgrade.

Do progresivnog kolapsa može doći jer, ako vatra oslabi jedan element i on se sruši, opterećenja (uglavnom težina zgrade i njen sadržaj) se preraspodeljuju na okolne elemente. To znači da ti okolni elementi prihvataju povećano opterećenje, što može dovesti do njihovog otkazivanja. Pošto se broj preostalih elemenata smanjuje, opterećenja na njima nastavljaju da se povećavaju. Ovaj proces se može ponoviti više puta, izazivajući potencijalno i kolaps izvan dela zgrade koji je pogođen požarom.

Iako se beton relativno sporo zagreva tokom požara, ipak postoje uzroci koji mogu dovesti do otkaza betonskog elementa. Najčešći mehanizam otkazivanja je kada zaštitni sloj armature nije dovoljno debeo da zadrži temperaturu armature ispod kritične tačke. To je čest slučaj kod starih zgrada i kod zgrada sa veoma visokim protivpožarnim zahtevima. Protivpožarna zaštita može nadomestiti nedovoljnu debljinu zaštitnog sloja armature.

Međutim, u slučajevima gde je beton izložen vlažnom okruženju i/ili potencijalno ekstremnijim temperaturama požara, eksplozivno pucanje betona predstavlja dodatni rizik. Eksplozivno pucanje betona izaziva brzo i eksplozivno odvajanje slojeva betonske konstrukcije i izlaganje armature plamenu, koje se obično dešava u prvih 5 do 30 minuta požara kada je temperatura još uvek relativno niska. U takvim slučajevima neophodno je primeniti protivpožarnu zaštitu da bi se osiguralo da temperature betona ostanu niske i da ne dođe do eksplozivnog pucanja.

Kada se čelik zagreva do temperatura od 400 °C do 800 °C, njegova čvrstoća se postepeno smanjuje. Krutost čelika već počinje da se smanjuje na 100 °C. Smanjenje čvrstoće i krutosti će izazvati velike deformacije i eventualno rušenje elemenata zgrade. Pošto su čelične konstrukcije uglavnom vitke i čelik ima visoku toplotnu provodljivost, one imaju tendenciju da se brzo zagrevaju kada su izložene vatri.

Nanošenjem zaštitne obloge oko čeličnog elementa ili postavljanjem protivpožarne barijere kao što je protivpožarni spušteni plafon, zagrevanje čelika se odlaže i rušenje se može odložiti ili izbeći.

Kada je drveni element izložen vatri, materijal počinje da gori na površini. Karbonizovani (izgoreli) sloj drveta se postepeno povećava. Vremenom, karbonizovani sloj postaje sve deblji a preostali poprečni presek drveta se smanjuje. Brzina ovog procesa zavisi od vrste drveta i vlažnosti (sadržaja vlage).

Preostali poprečni presek mora biti u stanju da nosi opterećenja koja deluju na konstrukciju. Osim toga, mala zona neizgorelog poprečnog preseka odmah ispod karbonizovanog sloja je toliko vruća da ona više nema čvrstoću.

Usporavanje zagrevanja i karbonizacije drvene građe je ključno za produženje njene otpornosti na požar. Materijal za protivpožarnu zaštitu deluje na dva načina:

• Umesto da počne odmah, formiranje karbonizovanog sloja se odlaže.
• Kada formiranje karbonizovanog sloj počne, ovaj proces ide sporijim tempom.

Sa ova dva korisna efekta, otpornost drvenog elementa na požar može se produžiti tako da se zadovolji zahtevano vreme za otpornost na požar. Pogledajte naš proizvod.

Iako se sistemi protivpožarnih zaptivki ispituju na veoma visokoj temperaturi (obično višoj od 1.000°C.), ta ispitivanja se vrše u požarnim uslovima (dakle sa požarnom krivom koja raste tokom 2 ili čak 4 sata,) a ne u uslovima svakodnevnog konstantnog izlaganja visokim temperaturama. Većina sistema protivpožarnih zaptivki, kao što su ekpandirajući materijali i entotermni premazi, počinje da reaguje na relativno niskim temperaturama (100 do 200°C), menjajući se fizički i hemijski. Zbog toga, ovi proizvodi se ne mogu koristiti kao „visokotemperaturne zaptivke”.

Sistemi protivpožarnog zaptivanja se ugrađuju u sve otvore, zazore ili spojeve u elementima požarnog sektora i moraju imati istu (ili veću) otpornost na požar kao element požarnog sektora.

Plastična cev je veoma uopšten pojam. Važno je znati tip plastične cevi, njen prečnik i debljinu zida cevi. Sistemi protivpožarnog zaptivanja ispituju se za različite tipove materijala (npr.: PVC, PE, PP, višeslojne cevi) sa različitim prečnicima i debljinom zidova i svaka varijacija mora biti pravilno ispitana i klasifikovana.

Sprinkler sistemi su veoma važna komponenta aktivne zaštite od požara, ali oni su projektovani za kontrolu požara i u nekim određenim slučajevima za suzbijanje požara, ali ne i za njegovo zadržavanje u požarnom sektoru. Sprinkleri ne mogu da zaustave širenje dima ili otrovnog gasa za vreme požara. Sistemi protivpožarnog zaptivanja, umesto toga, zadržavaju vatru u požarnom sektoru, istovremeno sprečavajući da dim prolazi kroz elemente požarnog sektora.

U osnovi, sistemi mekog zaptivanja ispituju se sa svim obloženim ivicama i svim spojevima ispunjenim premazom. Pokrivanje ivica je važno da bi se osigurala dobra lepljivost za podlogu i zatvorili svi otvori kako bi se sprečio prolaz vatre i dima. Samo prstenasti zazori se zaptivaju akrilom.

Gde mogu naći uputstva za ugradnju? Posetite sajt www.promat.com i preuzmite iz baze dokumenata odgovarajuće smernice ili video materijal.

Podela na požarne sektore je projektovana tako da spreči širenje vatre i vrelog dima u sledeći požarni sektor i da omogući bezbednu evakuaciju u ostatku zgrade. Očigledno je da to ne može funkcionisati ako postoje rupe i otvori u protivpožarnim elementima požarnog sektora, jer i najmanja rupa može propustiti dim ili plamen u susedni požarni sektor. Sistemi protivpožarnih zaptivki mogu biti:

• Sistemi ekspandirajućih protivpožarnih premaza: obično se koriste da popune prostor koji najstaje topljenjem ili smanjenjem obima instalacija (instalacije koje sadrže plastiku) koje prolaze kroz elemente požarnog sektora ili za zaštitu spojeva.
• Pasivni sistemi: obično se koriste za izolovanje elemenata koji potencijalno mogu preneti toplotnu energiju kroz element požarnog sektora provođenjem (instalacije koje sadrže metal) ili za zatvaranje velikih rupa.
• Mešoviti sistemi: kombinacije različitih sistema kao što su ekspadirajući, izolacioni, ablativni ili drugi za specijalne primene.

Potrebno je uzeti u obzir sledeće faktore:

• Tip elementa požarnog sektora (beton, suvi zid, opeka, …?)
• Da li je to zid ili pod? Bilo koji drugi građevinski element?
• Koja klasa otpornosti na požar se zahteva? Integritet i izolativnost?
• Koje su dimenzije otvora? Koliko ih ima? Koliko je veliki prstenasti zazor?
• Koje instalacije prolaze kroz prodore? Pojedinačni kablovi, snopovi kablova, kablovski regali, kablovske cevi, kablovi u plastičnim/metalnim cevima, gorive cevi, sa ili bez zvučne izolacije, sa ili bez izolacije, sa spojnicom, kose cevi (ugao?), negorive cevi, sa ili bez izolacije, kanali za ventilaciju, sa ili bez protivpožarnih klapni, kombinacija gore navedenih instalacija;

Generalno, svaki pojedinačni sistem zahteva određeni proizvod. Konkretnije, ovo su glavna pitanja na koja treba odgovoriti pre odabira najefikasnijeg sistema.

Obujmica PROMASTOP®-FC MD je ispitana u skladu sa standardom EN 1366-3 za otvorene konfiguracije cevi (U/U) do ø 125 mm (jedan sloj). Više informacija potražite u tehničkim specifikacijama proizvoda.

Definicija „ekspandirajući” ukazuje da materijal ima sposobnost širenja kada je izložen vatri ili toploti. Ekspandirajući materijali se koriste na prodirućim instalacijama koje bi izgorele ili bi se istopile za vreme požara, kao što su plastične cevi, lako topljivi materijali (npr. zapaljiva izolacija) ili kablovi. Čak i u slučajevima kada prodiruće instalacije ne gore ili se ne tope, ekspandirajući materijali nude prednost jer imaju mogućnost da se šire i zaptivaju mnoge pukotine ili zazore koji bi se mogli pojaviti ili su posledica nepravilne ugradnje. Ne treba ih mešati sa „endotermnim“, koji su proizvodi koji blokiraju toplotu hemijskom apsorpcijom i oslobađanjem vlage.

Važnost zaptivki za prodore ne može se preuveličati. Iskustvo pokazuje da su prodori najslabija karika u lancu podele na požarne sektore unutar zgrada. Trebalo bi da svi budemo svesni da je u takvim požarnim sektorima najveća verovatnoća da dođe do širenja požara upravo na mestima gde instalacije prodiru kroz zidove ili podove ili tamo gde se skrivene šupljine između razdvajajućih elemenata međusobno povezuju. Nažalost, nedostatak zaptivki, netačna specifikacija i pogrešna ugradnja doprineli su mnogim velikim požarima u zgradama, kako novim tako i starim, koji ne bi bili tako razorni da su prodori kroz zidove i podove [požarnih sektora](požarnih sektora) bili odgovarajuće zaptiveni protiv prolaza vatre i dima ili da su zaptivke bile odgovarajuće specificirane.

U Evropi, kanali za kontrolu dima mogu biti:

• **Horizontalni jednosektorski kanali **, koji se mogu koristiti samo u jednom požarnom sektoru i ispituju se prema EN 1366-9 prema određenoj krivoj vreme/temperatura 600°C, a klasifikuju u skladu sa EN 13501-4
• Horizontalni ili vertikalni višesektorski protivpožarni kanali za kontrolu dima, koji se mogu koristiti u proizvoljnom broju požarnih sektora i ispituju se prema EN 1366-8 prema krivoj ISO 834, a klasifikuju prema EN 13501-4 (kao „kanal C”)

Metoda ispitivanja za višesektorske protivpožarne kanale za kontrolu dima (EN 1366-8) je primenljiva na kanale otporne na požar koji su već prošli odgovarajuća ispitivanja prema EN 1366-1 (Kanali A/500 Pa i B). Za kanale za jedan požarni sektor, zahteva se samo ispitivanje prema EN 1366-9.

Ove metode ispitivanja pogodne su samo za kanale izrađene od materijala klase A1 i A2-s1, d0, u skladu sa evropskom klasifikacijom reakcije na požar.

U Evropi, ventilacioni kanali se ispituju prema EN 1366-1 i klasifikuju prema EN 13501-3. Standardna kriva zagrevanja opisana je u EN 1363-1 (ISO 834). Klasifikacija sadrži indikaciju o integritetu i izolativnosti (EI) i dopunjava se sa „i → o” (takozvani kanal A), „o → I” (takozvani kanal B) ili „i ↔ o” (kanal A/B), da se naznači da li je kanal ispitan i da li ispunjava kriterijume za dejstvo požara iznutra, spolja ili obostrano. Osim toga, nadgleda se curenje.

Kanali za ventilaciju i odvođenje dima mogu se ispitivati prema različitim standardima. Najčešći su evropski standard (EN 1366-x), britanski standard (BS 476) i američki standard (UL /ASTM).

Kriterijumi performansi prema evropskim standardima su sledeći (slični kriterijumi se uzimaju u obzir i u drugim ispitnim i klasifikacionim standardima)

Curenje

Kanal ne sme imati curenje koje prelazi 10 m³/h po 1 m² unutrašnje površine. Ovo se odnosi na površinu kanala od perforirane ploče do kraja kanala kod ulaznih mlaznica.

Integritet

Integritet na prodoru/zaptivci između kanala i noseće konstrukcije ocenjuje se u skladu sa EN 1363-1 (test pamučnog jastučića i merač zazora).

Izolativnost

Rezultati ispitivanja moraju da pokažu performansu izolativnosti kanala (obično porast temperature na spoljašnjoj strani kanala u susednom sektoru sme da iznosi do 140°C u proseku i maksimalno 180°C u bilo kojoj tački)

Smanjenje poprečnog preseka

Unutrašnje dimenzije (širina i visina za pravougaone kanale, prečnik za okrugli kanal) kanala za odvođenje dima ne smeju da se smanje više od 10 % tokom ispitivanja.

Mehanička stabilnost (samo za odvođenje dima)

Ako se kanal unutar peći sruši, tako da se može oceniti da ne može da održava svoju funkciju odvođenja dima ili otpornosti na požar, to se smatra otkazom po mehaničkom kriterijumu.

Tipovi sistema za odvođenje dima su:

Sistemi za prirodno odvođenje dima

Za uklanjanje dima oni koriste prirodni potisak vrelog dima i dinamiku strujanja vazduha i dima. Takozvani otvori za automatsko otvaranje omogućavaju da dim izlazi iz zgrade kad se otkrije požar, pošto se automatski otvaraju.

Sistemi za mehaničko odvođenje dima

Oni koriste pogonske ventilatore kako bi prinudno pokrenuli dim i omogućili njegovo uklanjanje iz zgrade, generalno kroz kanale za odvođenje dima. Pružaju alternativu sistemima za prirodno odvođenje dima kako bi se formirali evakuacioni koridori bez dima za prisutna lica i pristup službi za gašenje požara. Kada se dim otkrije, otvoriće se samo klapna na kanalu na spratu gde je požar (sve ostale ostaju zaključane). Ventilator na vrhu sistema odvodi dim i sprečava njegov prelazak u susedne požarne sektore.

Sistemi za odvođenje dima i toplote (SHEVS)

Bez obzira da li su sa pogonom ili su prirodni, ovi celoviti sistemi uklanjaju dim iz zgrade. Uglavnom ih čine ulazni ventilatori, klapne, kanali i ventilatori ili otvori za automatskim otvaranjem.

Ventilacioni sistem sa džet ventilatorima

Džet ventilatori mogu očistiti od dima veliki požarni sektor ili, kao u većini slučajeva, mogu ga samo pomeriti u određeni deo požarnog sektora tokom određenog vremena, omogućujući ljudima evakuaciju.

Sistemi za zadržavanje dima.

Ovi sistemi, najčešće zavese ili fizičke barijere, sprečavaju kretanje dima i toplote iz jednog dela požarnog sektora u drugi.

ISO je definisao efluent kao „ukupnost gasova i aerosola, uključujući suspendovane čestice, stvorene sagorevanjem ili pirolizom u požaru”. Efluenti požara mogu se klasifikovati u četiri glavne kategorije: zagušljive (narkotične) gasove, iritantne gasove, subakutne toksikante i subletalne toksikante.

Širok spektar uobičajenih materijala koji se koriste u modernim zgradama proizvodi mešavinu proizvoda sagorevanja, što može imati posledice štetne po ljudsko zdravlje i životnu sredinu. Izloženost nekim jedinjenjima može pokazati akutne, subletalne ili subakutne efekte.

Ventilacioni kanali predstavljaju moguće rute za širenje dima između susednih prostorija ili požarnih sektora u slučaju požara. Širenje požara iz jednog požarnog sektora u drugi (npr. između spratova) mora se izbeći da bi se zgrada održala bezbednom i da bi se stanarima dalo potrebno vreme za evakuaciju a vatrogasnoj brigadi za kontrolisanje požara. Kod sistema za ventilaciju, širenje dima i vatre može se sprečiti ugradnjom klapni ili barijera za dim/vatru i isključivanjem sistema za ventilaciju u slučaju požara. Ovo nije uvek optimalno rešenje. Osim toga, mora se uzeti u obzir da standarni kanali od čeličnog lima mogu brzo da se deformišu pod uticajem požara, dovodeći potencijalno do rušenja vertikalnih elemenata požarnog sektora, naročito u slučaju lakih pregradnih zidova, i/ili ostavljajući prazan prostor na mestu prodora kroz zidove i plafone gde vatra i dim mogu lako prolaziti.

Smrtni slučajevi tokom požara često su smrtni slučajevi usled dima. U stvari, najčešći uzrok smrti ili povreda u požaru je udisanje dima. Prema Američkoj vatrogasnoj upravi (USFA), dim je uzrok 60% do 80% svih smrtnih slučajeva u požaru. Iritirajući, toksični i zagušljivi gasovi mogu za nekoliko minuta dovesti do nesvesti i na kraju do smrti.

U zgradama nema požara bez dima: u slučaju požara, prostorije se mogu brzo napuniti dimom i gasovima. Samo 300 gr papira (masa jedne knjige!) može proizvesti više od 300 m³ dima i gasova kada sagori (zapremina kancelarije 10x10x3 metra). Čak i korpa za papirni otpad koja gori može brzo ispuniti prostoriju dimom.

Razvoj dima i gasova u prostoriji ili čak u velikom prostoru je dramatičan: prvi efekat je smanjenje vidljivosti, obično za dva do tri minuta. Posledica je da ljudi ne mogu da pronađu evakuacioni put i često nastupa panika. Drugi efekat odnosi se na toksičnost određene komponente, kao što je ugljen monoksid (CO). Udisanje ugljen monoksida dovodi do mučnine ili povraćanja, konfuzije, gubitka svesti i na kraju do smrti. Zavisno od materijala prisutnih u zgradi, mogu se osloboditi neki drugi opasni gasovi kao što su cijanovodonik, hlorovodonična kiselina, amonijak, itd.

Dim je takođe naveći neprijatelj vatrogasne brigade.

Dobro projektovani sistem za kontrolu dima može spasiti živote i pomoći u zaštiti imovine. Konkretnije, on će:

• Odložiti ili sprečiti flešover, smanjujući rizik od daljeg razvoja požara.
• Držati evakuacione i pristupne koridore bez dima.
• Olakšati operacije gašenja požara.
• Smanjiti rizik od štete na zgradi.
• Zaštititi sadržaj zgrade.